U naše vrijeme brojni ljudi iskazuju neki vid nezadovoljstva. Njihove litanije nezadovoljstva su bezbrojne. Izgledaju posve nezadovoljni. Nezadovoljstvu često ne znaju ni naći pravog razloga. Ali, vječno su napeti, mrgodni, nepristupačni, odbojni…

Zapravo lakše je biti zadovoljan nego nezadovoljan. Mnogi događaji u životu se jednostavno moraju prihvatiti i time pokazivati zadovoljstvo, a nezadovoljstvo. Kad već događaje života ne možemo promijeniti, tada ih je nužno prihvatiti, samo prihvaćanje ide putem zadovoljstva.

Poslanica Hebrejima kaže: „Budite zadovoljni s onim što imate“ (Heb 13,5). Tako je! Puno je onoga što nam nedostaje. Pitanje je trebali nam sve ono što mislimo da nam nedostaje. Uostalom, tko bi sve ono što nam nedostaje podmirio. Nemoguće je! Ako ćemo ići putem popunjavanja kockica svojih potreba brzo ćemo uvidjeti da je nemoguće sve rubrike života popuniti. Petar Preradović pišući o nezasitnom i nezadovoljnom ljudskom srcu kaže: „Ljudskom srcu uvijek nešto treba, zadovoljno nikad posve nije: Čim željenog cilja se dovreba, iz njeg’ opet sto mu želja klije.“

Bogatstvo, čuvanje imidža bogatstva, prisiljavanje samoga sebe da opskrbiš svega onoga na što smo navikli, uz to nemogućnost da se opskrbi, često nad dovodi do očaja. A, zašto nam je to potrebno?

Nastoj biti zadovoljan, uvijek zadovoljan s onim što imaš, s onim što možeš postići i što si postigao. Zadovoljstvo i nezadovoljstvo su u sferi osjećaja. Stoga je dobro pristupiti razumno popunjavanje svega što nam osjećaji traže. Pusti razum neka kaže što ti je potrebo, a što nije. Kad razum kaže ono što treba reći, poslušaj ga, tada ćeš izbjeći svaki očaj i muku…

Susreo sam više zadovoljnih ljudi koji nekako vežu „kraj s krajem“, više nego li onih koji su bogati, a zadovoljni.

Ne pomišljaj da ćeš bit zadovoljan tek onda kad postigneš sve što želiš, nego radi, radeći postiti ćeš dovoljno, a budi zadovoljna s onim što si stekao i namakao.