Bože, usliši moju molitvu… Nemoj skrivati lice od mene,… (Ps 102,1.2). Tako moli psalmist, a naš narod kaže: Moli, samo moli i bit će sve dobro…

Koliko puta u životu smo Bogu zavapili: „ ne skrivaj lice od mene“.

Išao samostanom stari redovnik i nariče. Vidje mlađi da starac plače pa ga upita: „Što ti je.“ Stariji prepun boli reče: „Nitko me ne volim svi su me ostavili“. Mlađi prihvati i reče, nemoj tako: „Ja te volim“. A stariji odgovori: „Nosi mi to, ti svakoga voliš“.

I psalmist pročitanog retka našao se u razočaranju kao i ovaj redovnik, osjećao se da ga Bog i nitko ne voli…

Možda i mi ponekada osjećamo isto. I mi imamo svoje tamne trenutke ostavljenosti…

Ipak nije sve crno. Prepustimo se Bogu i molimo, samo molimo. Molitva je lijek našoj osamljenosti, ostavljenosti, razočaranju. Možda nas Bog kroz tamne trenutke želi osnažiti i pripremiti da izdržimo i one teže. U tom trenutku nije nas Bog ostavio nego ima povjerenja u nas da možemo sami svladati nesreće na koje nadođu.