Sv. Pavao u poslanici Korinćanima kaže: “I sam se pokazah slabim, bojažljivim i drhtavim” (1 Kor 2,3).
Neka je žena čekala autobus na nekoj stanici koja je poznata po mnogim zločinima. Dok je čekala, pristupio joj policajac i upita je: “Gospođo želite li da zajedno s vama čekam autobus?” “Ne, nije potrebno”, odgovori žena i doda “ja se ne bojim.” Oprostite gospođo: “Ali ja se bojim”, promrmlja policajac. “Bili vi mogli sačekati autobus sa mnom?”
Treba nekada biti hrabar pa priznati da se bojiš, da te je strah, da si nesiguran. Bojimo se ne samo nekoga tko bi nas mogao napasti, nego iz dana u dan bojimo se nečega drugoga, strah nas često prati.
Strah nije dobro potiskivati u neku stranu svoje lažne hrabrosti. Kao i sve drugo, tako i strah da bismo ga pobijedili moramo ga najprije priznati. Sv. Pavao se nije stidio priznati da se plaši. On kaže: “I sam se pokazah slabim, bojažljivim i drhtavim” (1 Kor 2,3).
Poneki se znaju strahom pravdati. Strah ne bi trebao biti nešto što nas opravdava, nešto što nas sprječava da ne činimo ono što trebamo činiti.
Sv. Pavao je bio u strahu, ali ne bježi činiti, djelovati. Pavao je u strahu, strašljiv, ali Bog ga ne bježi upotrijebiti. Nije se Pavao oslobodio straha, uvijek ga je sa sobom nosio, ali nije prestao činiti dobro. On sam kaže da se u njegovu djelovanju dogodilo „očitovanje Duha i snage.”
Ne bojmo se suočiti sa svojim strahom, osloniti se na Boga i nešto kvalitetno započeti činiti.
Konačno priznati da se plašimo nije kukavičluk, nego priznanje da smo ljudi. Netko je rekao: „Učinite ono čega se bojite, pa će strah nestati“.
Naš narod kaže: „Prekrsti se i ne boj se“. Kada te je strah u Boga se pouzdaj i straha će nestati (PS 56,4).