Auto na guranje: Šezdesetih godina u prošlom stoljeću rijetkost je bila po našim selima imati auto. Imao auto moj susjed (komšija) Vrane. Njegovo auto se moglo upaliti samo na guranje. Svi smo mislili da to tako treba. Vrane je uvijek ostavljao auto u strani, ali opet svaki puta kad ga je htio upaliti trebalo ga je pogurati. Gurala je najčešće njegova žena Manda. S tim guranjem bilo je čestih zgoda i nezgoda. Manda je često gurajući padala. Imala je obadva koljena u krastama (ranama). Dosadilo Mandi gurati pa reče nekom zgodom Vrani: „Vrane, ja gurati više neću, ovo auto prodaj i kupi koje nije na guranje“. Odlučio Vrane poslušati ženu Mandu, a i morao je. Otira’ auto u Split na sajam i prodao. Vratio se kući prugom (autobusom). Sakupio još malo para (novaca) i otišao ponovo u Split na sajam i kupio auto koje nije na guranje. Odlučio kupit će kadeta kao što je i prije imao samo ne bijele boje kao što je njegovo bilo nego crvene. Upalio Vrane auto ključem na verglanje. Probao par puta ugasiti pa upaliti. Naglas kaže: „Dobro je“. Platio, i pravac kući! Radostan Vrane, a radosnija Manda jer više ne mora gurati.

Pošao Vrane jedno jutro da će auto upaliti, kad tamo neće. Verglaj, pali, neće k’o kad neće. Pokunjio se Vrane, ide u kuću, zove ženu Mandu: „Mande, meni se čini da je auto ponovo na guranje“. Ljuta Manda, k’o da je vol podbode otrča auto. Namjesti se da će gurati, pogleda malo bolje pa sva usplahirena zavika Vrani: „Bog s tobom Vrane u što si gledao, ovo je naše auto samo ne bile nego crvene boje“.