Lijeni sin: Proljeće je, sva domaćinstva ponešto uradila u vrtu, bašči, vinogradu, njivama i gorama, a majčin sin neće iz kuće doli samo u kavanu. Ponešto mater sama uradila, a on neće ni da rukave zasuče. Jedno jutro mater malo i jačim glasom prema sinu ne bili ga motivirala, a i prisilila, da joj štogod pomogne, a on na materine riječi umjesto u bašču, vrckom ode u kavanu. Kako krenu u kavanu, mater će za njima tako glasno da je pola selo odjekivalo: „E moj sine, davno je rečeno Bog pomaže težaku a ne ležaku (lijenčini) kao što si ti“. Eto, jedino materi osta da se iskali, a po tom motičicu u ruke i sa suzama u oku sama u bašču, misli i razmišlja „e Bože moje kakvu dangubu rodih“.

Razočarani: Sve više ima osoba koje znaju pristupiti i reći kako su se razočarali. Govore kako ih nitko ne voli, nitko ne prihvaća, nitko ne razumije. Pa se okome i na Boga: pa ni Bog ne radi kako treba, i on me ostavio… Sluša svećenik danas jedno sutra drugo jadanje, te reče, nemojte na Boga: „Ako Bog i zatvori vrata, otvorit će zasigurno prozor. Bog neće nikoga ostaviti bez pomoći i mogućnosti. Zna Bog zašto je zatvorio vrata. Zna isto tako da nam je dovoljno otvoreni prozor“.

Tužile se kone jedna drugoj: Poče jedna, pa priča kako ima unuke, Bog im dao zdravlje, zdravi kao drijen, pa doda: „Moja ti, sve živo pojedoše, u frižideru ništa ne ostaje, ne možeš im na pripraviti rane“. Sluša ona druga pa joj odgovori: „gledam vašu dicu kako skaču po dvorištu i po cesti, zdrava k’o zdrava, ali, moja ti, ned’o ti Bog kao što je u mene, u mene se uvukla bolest u kuću, moji ne jedu puno, ali puno potrošiše“. Zasta ona prva i ne progovori više ni jedne.

Odlazak u vojsku: Doživljavao sam i gledao u zaseoku kako odlaze momci u bivšu JNA. Narod tu vojsku nije volio, ali je morao u nju. Sakupio se cijeli zaseok da bi u vojsku ispratio Ivana Prskalušina. Sve je izišlo na u sred sela na Vlaku. Polazi Ivan, a Prskaluša plače na sav glas, plače i nariče. Ali malo podalje plače i Zovkuša. Bi mi jasno zašto plače Prskaluša, ali mi ne bi jasno zašto plače i glasno nariče Zovkuša, pa priupitah mater: „Zašto plače Zovkuša, kad nitko njezin ne ide u vojsku“. Mater mi reče: „Baš zato i plače. Trebao je ići u vojsku njezin Mate, ali kako je bolestan na pluća nisu ga u vojsku primili“. Rekoh materi: „Baš zanimljivo Prskaluša plače što Ivan ode, a Zovkuša plače što Mate ne ode“.